Carina

• Carinsko zastupanje
• Privremeni uvoz
• Tranzit
• Slobodne zone
• Carinsko skladištenje
• Aktivno oplemenjivanje
• Pasivno oplemenjivanje
• Poštanski saobraćaj
• Putnički promet

Dokumenti i korisni linkovi

Carina

CARINSKI POSTUPCI

Carinskim zakonom uređuju se opšta pravila i postupci koji se primenjuju na robu koja se unosi i iznosi iz carinskog područja Republike Srbije. Carinski postupak, u smislu carinskih propisa, predstavlja skup pravno uređenih radnji, mera  i formalnosti koje lica i carinski organi preduzimaju nad robom koja se unosi i iznosi iz carinskog područja. Drugim rečima, to je pravno uređen put rešavanja o pravima, obavezama i pravnim interesima učesnika u carinskom postupku u vezi sa robom.

Postoji razlika između carinski dozvoljenog postupanja ili upotrebe robe s jedne strane, i carinskog postupka, s druge strane. Ovo sa razloga što je institut carinski dozvoljenog postupanja ili upotrebe robe u smislu Carinskog zakona širi pojam, koji u sebi obuhvata: stavljanje robe u carinski postupak; unošenje robe u slobodnu zonu ili u slobodno skladište; ponovni izvoz robe iz carinskog područja Republike Srbije; uništenje robe i ustupanje robe u korist države. Za ovu priliku objasnićemo samo institut stavljanja robe u carinski postupak, u svetlu novih zakonskih rešenja.

Rezultat carinskog postupka je izdavanje posebne vrste pravnog pojedinačnog akta, carinske deklaracije - kojom lice u propisanoj formi i na propisan način, zahteva da se roba stavi u određeni carinski postupak. Carinskom deklaracijom se individualizira merodavno opštenormativno pravilo i to na taj način što se postavlja konkretno pravilo neposredno adresovano na određeno lice u datoj situaciji. U carinskom postupku se utvrđuje činjenično stanje svakog konkretnog slučaja, kako bi se ustanovilo (ne)postojanje zakonskih uslova za primenu odgovarajuće materijalno pravne odredbe.

U najvećem broju današnje carinsko – pravne regulative, carinski postupak je formalizovani, pravno regulisani tok rada carinskih organa. Radnje carinskog postupka detaljno su normirane u pogledu vremena obavljanja, redosleda i roka, subjekata koji su ovlašćeni da ih obave, forme u kojoj se preduzimaju i drugog. Sve u svemu, carinski postupak se vodi radi ostvarivanja i zaštite javnih i pojedinačnih interesa, u izvršenju i granicama objektivnog prava.

Carinski postupak ima dva povezana i uskladiva cilja. Prvi je da se formuliše kako glasi objektivno pravo (opšta zakonska norma) u odnosu na pojedinačan životni slučaj. Pri tome se teži ostvarenju odnosno zaštiti odgovarajućeg javnog interesa. Javni interes koji prožima carinski postupak, a  koji se štiti ovim zakonom formulisan je kroz cilj Zakona  u članu 2. Cilj ovog zakona je  određen kao zaštita finansijskih interesa Republike Srbije, zaštita Republike Srbije od nezakonite i ilegalne trgovine; bezbednost i zaštita ljudi i životne sredine; povećanje konkurentnosti domaće privrede kroz uvođenje novih carinskih instituta, modernizaciju carinske administracije i razvoj IT sistema; olakšavanje međunarodne trgovine kroz praćenje savremenih tokova robe i kapitala, otvorene tržišne ekonomije i sve veće liberalizacije prometa robe i usluga.

Drugi cilj ovog postupka je da se učesnicima u carinskom postupku (licima i carinskim organima) priznaju pripadajuća subjektivna prava, da im se odrede sledujuće obaveze, odnosno da se utvrdi da u konkretnoj situaciji ne postoje zakonski uslovi za priznavanje traženih prava ili za određivanje pojedinih obaveza.

Vrste carinskog postupka

Izvršavanje Zakona i drugih propisa u carinskim stvarima podvrgava se dvema vrstama pravila: opštim i osebnim. Otuda, postoje dve vrste carinskih postupaka - opšti (redovni) i posebni carinski postupak.

Odredbe o redovnom carinskom postupku važe, načelno, u pogledu svih carinskih postupaka. One imaju karakter zajedničkih carinskih normi, koje, sveupkupno uzev, čine režim opšteg carinskog postupka u nekom pravnom sistemu. Redovan carinski postupak u smislu ovog Zakona je carinski postupak  propisan odredbama čl. 87-108. Zakona.

Posebna carinska pravila tiču se pojedinih, posebnih carinskih postupaka. Osobenosti određenih životnih situacija, praćene potrebom delotvornog obavljanja carinskih poslova, dovode do formulisanja posebnih carinskih odredbi, koje odstupaju od  propisane, opšte carinske procedure. U posebne carinske postupke, u smislu Zakona, spadaju: carinski postupak tranzita robe ( čl. 118.-127.); carinski postupak skladištenja robe (čl.128.-142); carinski postupak aktivnog oplemenjivanja robe (čl. 143.-156.); carinski postupak prerade robe pod carinskom kontrolom (čl. 157.-163.); postupak privremenog uvoza robe (čl.164.-171.); carinski postupak pasivnog oplemenjivanja robe ( čl.172.-187.).

Ali, opšte carinske norme ostaju da vrede za sva pitanja carinskog postupka za koja, u odnosu na svaku situaciju ponaosob, nije ustanovljena naročita regulativa. S druge strane, opet, te posebne zakonske odredbe ne bi smele da budu u suprotnosti sa krucijalnim, generalno predviđenim načelima carinskog postupanja.

Značaj pravnog normiranja carinskog postupka ogleda se, s jedne strane, u podvgavanju državne carinske vlasti pravnom režimu i negaciju proizvoljnosti i samovolje u carinskom postupanju, a s druge strane predstavlja osnov zaštite prava i pravnih interesa lica pred carinskim organima. Načelno gledano, moglo bi se reći da su se pravila modernog carinskog postupka, pretežnim delom, razvila razradom položaja učesnika u carinskom postupku i onih načela koja to štite.

Obaveza stavljanja robe u carinski postupak

Opšta odredba koja je postojala kako u dosadašnjem, tako i u novom Carinskom zakonu glasila je da sva roba nad kojom treba da se  sprovede carinski postupak mora da bude obuhvaćena deklaracijom za taj postupak. Ova zakonska norma važi kako za posebne, tako i za redovni carinski postupak.

Druga obaveza odnosi se na domaću robu koja se prijavljuje za pojedine carinske postupke (izvoz, pasivno oplemenjivanje, tranzit ili carinsko skladištenje). Ako se domaća roba prijavljuje za neki od ovih postupka ona se mora nalaziti pod carinskim nadzorom od trenutka prihvatanja deklaracije do trenutka kada ta roba napusti carinsko područje (u tom slučaju se deklaracija i razdužuje), dok ne bude uništena ili dok se deklaracija ne poništi.

Isto tako, prilikom sprovođenja carinskog postupka nad robom treba imati u vidu i imperativne odredbe osmog dela Carinskog zakona koje se odnose na mere i zaštitu prava intelektualne svojine na granici. Tim odredbama jasno je precizirano da je uvoz, izvoz ili tranzit robe kojim se povređuju prava intelektualne svojine utvrđena propisima koji uređuju to pitanje i međunarodnim ugovorima, zabranjen. Naime, u skladu sa ovim zakonskim oredbama carinski organ može u svakom trenutku, kako po zahtevu nosioca prava intelektualne svojine, tako i po službenoj dužnosti, prekinuti carinski postupak, ako posumnja da je povređeno neko od prava intelektualne svojine. 

Jedna od novina predviđena Novim zakon je u članu 88. i odnosi se na oblike carinske deklaracije. Naime, tom odredbom su precizno definisani oblici deklaracije a to znači da se deklaracija može podneti na jedan od sledećih načina: u pismenoj formi, elektronskom razmenom podataka (ako to dopuštaju tehniče mogućnosti ISCS i ako upotrebu elektronskih sredstava odobri direktor Uprave carina) i usmeno ili drugim radnjama kojima držalac robe zahteva stavljanje robe u carinski postupak, ako je takva mogućnost predviđena propisima (tzv. konkludentne radnje.)